Godinama, moglo bi se reći više od dve decenije, nisam razmišljala o događajima i ličnostima koje su, gledajući iz mog ugla, obeležile beogradsku feminističku scenu devedesetih godina dvadesetog veka.
Sećanja koja odmah naviru su o: Nedi Božinović, Slavici Stojanović, Lepi Mlađenović, Ljerki Mezga Ćurčin, Ljilji Gaković, Jasmini Tešanović, Zorici Jevremović, Dušici Popadić, Ljiljani Bogavac i Sonji Drljević.
Ovaj niz mojih heroina prekida slovo i ne samo zbog uobičajenog pravopisnog reda već i zbog toga što sa Sonjom Drljević nikada nisam radila na nekom poslu, ili bila deo uže grupe ili organizacije, a ona je eto i danas tu, sveprisutna kroz sećanje koje uvek izaziva osmeh, toplinu i radost.
Ne sećam se našeg prvog susreta.
Mislim da sam Sonju Drljević znala i pre te formalnosti. Ona je, po mom sudu, bila praktična pedagoškinja, znalac društvenih zbivanja, kritičarka kulture, jednom rečju komunistkinja poput onih iz vremena kada je to značilo moguće stradanje bilo kroz mučenje i robiju, ili smrt.
Sonja je pri tom bila blaga osoba. Sebe je pak videla kao anarhistkinju-feministkinju sa snažnim osećajem za patnju i potrebe svih potlačenih društvenih grupa među kojima su bile žene, manjinske grupe i devedesetih godina aktivne radničko-sindikalne organizacije. Samo je mnogima od nas trebalo vreme da prepoznamo da je ona oduvek tu sa sopstvenim feminističkim pogledom na svet. Neke od nas taj svet su tek gradile.
Kao graditeljka mostova i šefica gradilišta Sonja Drljević je rado primala mlade inženjerke koje su ostali izbegavali, zbog predrasuda ili mogućeg porođajnog odsustva. Na njenom gradilištu vladao je red kao iz vremena poletne obnove i izgradnje socijalističke Jugoslavije.
Sećam se sa koliko topline je pričala o tome kako se prvo podignu barake gde će graditelji i graditeljke stanovati, zatim se osnuje kuhinja gde će se kuvati kvalitetna hrana, a posle posla se organizuju kursevi i tako se oživi komuna, koja ne samo da ima graditeljskog smisla već daje nadu da je pravednije društvo moguće.
Sonja je uvek gradila u svakom pogledu, i to od solidnog materijala, na istim takvim temeljima. Sećam se da je postojao otvoren poziv aktivistkinjama i grupama da ideje koje imaju, a u vezi s mnogim temama ženskog aktivizma, realizuju u organizaciji koju je osnovala i vodila.
Pričala mi je kako je osmislila tematska popodneva na koja su dolazile aktivistkinje s članovima porodica i lezbejske feministkinje, koje je takođe okupila u prostoru organizacije, kako bi rušila predrasude prema pobunjenim ženama koje su se borile za pravo na istopolnu privlačnost.
To nije bila uzlazna linija koja je najkraćim putem vodila do željenih rezultata. Pričala je da se jednom desilo da je unutrašnjost zgrade u kojoj je organizacija imala prostor osvanula s parolama podrške lezbejskim aktivistkinjama, što je dovelo do reakcije stanara.
Kao i na gradilištima pre toga, Sonja Drljević je dogovorila red koji je nadalje poštovan. Ona je osećala ljude na smiren i jednostavan način. U stvari, ona je imala dar da zastane, sasluša, razume i ohrabri sve koji su joj otvoreno i iskreno prišli.
Feministička scena devedesetih i početkom dvehiljaditih je bila koliko brojna po inicijativama i aktivnostima, toliko i heterogena po motivacijama učesnica.
Desilo se da je u okviru Sonjine organizacije organizovan rad ekspertkinja u vezi sa zakonskim položajem žena u društvu. Posao je obavljen, honorari su isplaćeni, ali ne i doprinosi, te se organizacija našla pod udarom zakona. Sećam se da sam tada razgovarala sa Slavicom Stojanović o tome i da je ona rekla da se traži način da se problem reši. Stidela sam se jer niko od nas nije javno prozvao ekspertkinje da izdvoje deo honorara i vrate organizaciji nedostajuće pare.
U prvoj deceniji dvehiljaditih mnoge feminističke i mirovne aktivistkinje kapitalizovale su sopstveni rad ulazeći u političke organizacije i institucije novog sistema vlasti. Ženska aktivistička scena se promenila.
Taj period pamtim po liderkama organizacija. Među mnogima nije vladala sestrinska solidarnost. Sonja je bila van toga. To je bio razlog da joj se obratim za pomoć da razumem zašto je jedan moj komentar, koga se više i ne sećam, izazvao za mene neočekivanu reakciju. Rekla je – ako ono što kažeš nije čak i po nijansi isto s onim kako se govori, napašće te.
Sonja je imala autohtoni put. Kad god smo se videle ona se spremala da ide, ili se vraćala iz posete nekoj grassroots ženskoj organizaciji van beogradskog kruga moći. To su bile samoorganizovane žene ili one koje su obučavale i na razne načine podržavale preduzetnice, ženske i seoske zadruge i uopšte žensko zadugarstvo. Idući tim Sonjinim tragom, upoznala sam Užičanke, Radu Grujančić, njihove sjajne programe.
Bila je pononosna na njih i mnoge druge sjajne ženice, kako je govorila. Ali i one su bile ponosne na nju – graditeljku ideja i poverenja.
Ono što ću posebno pamtiti je intervju za knjigu A što ću ti ja jadna pričat… (2008). Urednica Svenka Savić je znala da postoji prisni kontakt između Sonje i mene, te mi je predložila da ja budem ta koja će je intervjuisati.
Razgovori, najpre s Nedom Božinović, a kasnije sa Sonjom Drljević su moji feministički univerziteti. Želela sam, između ostalog, da saznam šta je po njima feminizam i kako ga živeti.
Obe su dale jednostavna tumačenja tog fenomena, definišući ga kao teoriju i praksu gde ženski princip mora biti jednako vredan muškom u svim segmentima života i rada (Neda Božinović) ili kao širenje prava i uloge žene u društvu (Sonja Drljević). Jednostavnost i jasnoća su nagoveštaji istine i put ka prihvatanju. Ali, živeti feminizam, pokazala su njihova životna iskušenja, značio je mnogo toga, između ostalog boriti se protiv prerasuda, ili kako bi Neda rekla ‒ najveća transformacija je morala da se desi u glavama ljudi.
Drugi svetski rat je niz slika, događaja i osećanja tj. složeno iskustvo koje je Neda Božinović iskusila s puškom u ruci, a Sonja Drljević očima deteta koje se nije čulo, ni hodalo. Spavajući, živelo je u zbegu u drvenom sanduku na leđima majke. Pričajući o bratoubilačkom ratu u Crnoj Gori, gde su i partizani i četnici ubijali u odmazdi, o zbegu gde se prerano porodila majka, o patnjama i solidarnosti žena, Sonja je otvorila davno zatvoreni prozor.
Ustala je plačući. Nije mogla da govori. Bolno neraspoloženje zatvorilo je razgovor. U sopstvenoj porodici sam naučila da su najautentičniji prikazi Drugog svetskog rata lične priče, a ne istorijski udžbenici. Tada sam osnažila uverenje o tome koliko su dragoceni ljudi koji su kao Sonja i posle trauma, možda uprkos tome, izabrali svetlost, blagost i ljubav.
Razgovor sa Sonjom Drljević je bio oslobođenje od konvencionalnih stega, nežan i skroman susret koji je uvek, ali uvek bio prirodo ugodan čak i kada teme nisu bile lake. Sonja je imala dar da kod prvog susreta pokaže spontanost i ležernost osobe koja se ne boji susreta verujući da poverenje i ljubav nisi istrošeni u savremenom društvenom poretku. Sećajući se naših razgovora moje lice postaje osmeh koji uvek dajem dragim prijateljicama.
Novi Sad, maj 2024.
Gordana Stojaković rođena je u Beogradu 1957, gde je i studirala na Prirodno-matematičkom fakultetu, smer za turizam (1980). Završila je specijalizaciju o rodnim studijama u Novom Sadu (2005). Doktorirala je 2011. godine na temu Rodne perspektive u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Osnovala je nekoliko ženskih organizacija i rukovodila projektom o znamenitim ženama Novog Sada. Naučno se bavi istorijom žena i ženskim pokretom u Vojvodini i Jugoslaviji, kao i savremenim pitanjima ženskog statusa u tranzicionom periodu. Gordana Stojaković je dobila 2008. godine Godišnje priznanje za ravnopravnost polova od Izvršnog veća AP Vojvodine. Od 1996. godine živi i radi u Novom Sadu.
Autorka je mnogih knjiga, naučnih radova, istraživanja, eseja, koji se bave proučavanjem istorije žena i ženskog pokreta u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji (1918–1992), ali i savremenim situacijama u kojima se žene nalaze kao što su pitanja diskriminacije žena u svetu i nasilje nad njima u javnoj i privatnoj sferi.
