Da nije bilo Sonje u mom životu, moj feministički, pa i životni put sigurno bi izgledao drugačije. Zbog toga, i mnogo čega još drugog, zauvek ću joj biti zahvalna.
Naše poznanstvo počelo je još dok sam bila dete, jer je Sonja bila drugarica moje mame iz brigadirskih dana…tada su bile šator do šatora, zajedno su gradile prugu, družile se, pevale partizanske pesme..zajedno su sazrevale i gradile svaka svoju životnu priču. Iako veoma različite, ostale su bliske i važne jedna drugoj sve do kraja Sonjinog života. O Sonji,moja mama je uvek govorila – I još uvek to čini kao o neustrašivoj, tvrdoglavoj i pravdoljubivoj osobi, bez premca. Tih pedesetih godina, bila joj je velika podrška u pisanju, pa i javnom čitanju poezije, čega se ona stidela. A takođe joj je bila i pratnja u šetnjama u kojima je išla da vidi mog budućeg oca, koji je bio na drugoj strani brigadirskog kampa….treći član te ekipe, bio je Trivo Inđić, koji je tada otkrio anarhizam i nasleđe španskog građanskog rata, i mnogo godina kasnije me je tim idejama zarazio, do te mere da sam zbog njegovih knjiga upisala kurs španskog jezika na Kolarcu.
Sonja je kroz moje odrastanje povremeno dolazila kod nas u posetu, uvek sportski obućena, odlučna i meni vrlo egzotična s kratkom kosom i uvek interesantnim cipelama, pričajući o komunizmu, ženskim pravima i dalekim zemljama u kojima je radila s Mostogradnjom. Moram priznati da sam od nje malo i zazirala, jer je bila drugačija od svih žena koje sam poznavala.
Tako je bilo sve do 1999. godine, kada me je, nakon što sam završila psihologiju i približila se kraju edukacije iz psihodrame, pozvala da dođem u Ažin, da organizujem neku psihološku radionicu. S bazičnim teorijskim znanjem o feminizmu, ali već jasnim naznakama u načinu rezonovanja, stavovima, pa I životnim odlukama, odlazim u Ažin i pokrećem prvu psihodramsku grupu, kako za Ažin I ženske organizacije uopšte, tako I za mene. Polako počinjem da upijam feminističke ideje, učim, čitam i dišem feminizam..zapravo shvatam da je oduvek bio tu, ali da to do tada nisam znala.
Te godine, sve se menja. Počinjem da vodim grupu, kroz koju prolaze desetine žena iz raznih inicijativa..upoznajem svoje buduće saborkinje, drugarice, ali i devojke koje će nekoliko godina kasnije nastaviti da dolaze na grupe koje počinjem da vodim u okviru psihodramske škole u kojoj sam se edukovala..
Uključujem se u inicijative: Ženski pokret, ženska mreža, Izađi i budi aktivna, osnivam Astru, zajedno s Majom I Tviti, uključujem se u Inicijativu za ekonomsku demokratiju i druge alterglobalističke inicijative…putujem po Srbiji i pomažem osnivanje novih ženskih grupa I inicijativa…
Nekoliko godina kasnije uključujem se u INDOK koji postaje ŽINDOK, radeći monitoring medija i treninge za medije i studente žurnalistike. Žindok zatim pokreće i program Rod i levica, koji je organizovao i istraživanje i tribine u Domu omladine..
Moj profesionalni put se ipak lagano sve više okreće psihoterapiji, a vreme koje provodim u ženskim grupama se smanjuje. Sonju srećem povremeno, ona prati šta radim, podržava me i ne postavlja previse pitanja..uvek diskretna, nenapadna, ali na svoj način radoznala.
Sonja je bila moja nevidljiva mentorka i politička drugarica, nikad direktno, nikad napadno, ostavljala je tragove koje sam mogla pratiti…upućivala je ne mene osobe koje su radile na zanimljivim psihološkim projektima, kojima je trebala terapija, edukacija, podsticala me je da odlazim na neke interesantne skupove i dešavanja, uvek izdaleka i na prvi pogled nezainteresovano.
Umele smo da se sretnemo, pozdravimo se i razmenimo poglede, i činilo mi se da je to više nego dovoljno, da obe znamo kako smo i šta nam se dešava. Delile smo tu distancu, koja to zapravo i nije bila.
Vremenom sam sve više radila, odgajala dete, putovala, pisala, menjala poslove i sve manje sam je viđala, iako je Sonja neustrašivo obilazila sve grupe i inicijitive do samog kraja.
Poslednji događaj na kome smo bile zajedno, bio je tradicionalni prvomajski marš, na kome smo zajedno držale baner, jedna pored druge, ćutke i ponosno.
Nema više takvih marševa sa Sonjom na čelu i Olujinim pasuljem na kraju događaja. Sonja mi mnogo nedostaje, njena snaga, bistar um i dobro srce.
I za kraj, podeliću legendarnu Sonjinu izjavu koju smo godinama pominjali i smejali se grohotom, a koja je nastala u potrebi da se što bolje organizujemo za proslavu osmog marta, što znači da znamo i da li će biti radni dan ili vikend ‒ “Kada nam beše ove godine pada Osmi mart?“
Dr Lidija Vasiljević je psihološkinja i psihoterapeutkinja koja živi i radi u Beogradu. Predsednica je Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (2009) u čijem okviru se bavi edukacijom, supervizijom i psihoterapijom. Predavačica je na Fakultetu za psihologiju Univerziteta u Bijeljini (2022.) Članica je više međunarodnih i nacionanih organizacija – Evropske asocijacije za psihoterapiju, Saveza psihoterapeuta Srbije, Društva psihologa Srbije. Dobitnica stipendije Channel Foundation (2006/2007) i Rekonstrukcija Ženski fond (2007). Predsednica PR Agencije Valid (2020). Bavi se teorijom i praksom psihoterapije u političkom (pre svega feminističkom) i levičarskom diskursu, a pokrenula je i modul feminističkog i rodno inkluzivnog pristupa za savetnike/ce i psihoterapeute/kinje. Bavi se promovisanjem i edukacijom integracije psihodrame i transakcione analize/sistemske porodične psihoterapije kao akcionim pristupom superviziji i evaluaciji.
