S dubokim poštovanjem i zahvalnošću, prisećamo se Sonje Drljević — žene koja je ostavila neizbrisiv trag u životima mnogih od nas. Početkom 2000-ih, u složenom i teškom periodu za zajednice na Kosovu, Sonja je bila svetionik nade, snage i razumevanja.
Davno je bilo. Moja sestra je imala prvi kontakt sa Sonjom, pa je Sonja pozvala nas nekoliko žena aktivistkinja da nas poduči aktivizmu. Razumela je naše traume. Jedina ona. Bila је stvarno velika žena.
Godine 2002. pomogla nam je da se organizujemo kao žene — da pronađemo svoj glas, da se okupimo, povežemo i podržimo. Nije nas gledala samo kao grupu žena, već kao zajednicu s potencijalom, snagom i iskustvom koje treba čuti i negovati.
Kad smo posle pogroma Srba 2004. pokrenule peticiju protiv SRC Holkerijа, došle smo u Beograd da predamo peticiju 15 000 ljudi Unmiku kako bi je oni poslali Savetu bezbednosti. Imale smo konferencije za štampu u Medija centru. Ona је došla, osnaživala nas i podučavala. Jedina u celom svetu, razumela је naš status.
Posebno pamtimo kako nam je dovela psihološkinju, da zajedno obradimo traume kroz koje smo prošle. Bio je to prvi put da je neko iskreno pitao kako se osećamo, kako zaista jesmo — i dao nam prostor da to izgovorimo. Taj trenutak je za mnoge od nas bio prekretnica. Naučile smo da nije slabost, već hrabrost tražiti pomoć.
Organizovala nam je i put u Beograd, da upoznamo postojeće ženske NVO, da vidimo kako izgleda aktivizam u praksi, da znamo da nismo same — ni u borbi, ni u snovima. Sonja nam je pokazala da možemo da budemo deo šire mreže solidarnosti, podrške i znanja.
Njena podrška nije bila samo konkretna i praktična, već i duboko ljudska. Verovala je u nas, i ta vera nam je bila vetar u leđa kada smo same u sebe sumnjale.
Sonja Drljević je za nas bila mnogo više od aktivistkinje — bila je iskrena saveznica, prijateljica, i žena koja nas je naučila da briga za druge počinje brigom za sebe.
Draga Sonja, hvala ti za svaku reč, svaki gest i svaku podršku. Tvoje delo živi u nama i nastavlja da raste.
Ne zaboravljamo. 💜
Ružica Simić
NVO Žensko pravo
Kosovska Mitrovica
Ružica Simić o sebi:
Rođena sam u Kosovskoj Mitrovici, 1953. godine, gde sam provela detinjstvo verujući u ljudskost i zajedništvo.
Završila sam Pravni fakultet i sudskoadvokatski ispit, licencirana od Savete Evrope za trenera za osnovna ljudska prava, takođe ljudska prava žena .
Pre rata sam vodila Crveni krst Kosova i Metohije, radeći na zbrinjavanju izbeglica iz ratnih područja i pomažući socijalno ugroženim osobama – bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Humanost je bila moj poziv, a solidarnost temelj mog rada.
Kao samohrana majka tri devojčice, bila sam primorana da napustim Prištinu i započnem novi život u svom rodnom gradu – Kosovskoj Mitrovici. Tamo sam, uprkos teškoćama i nestabilnom okruženju, nastavila borbu za pravdu i dostojanstvo – posebno za žene koje su, poput mene, bile primorane da prežive, ali i da ponovo izgrade svoje živote.
Godinama sam radila kao sudija u okviru UNMIK sistema pravosuđa, a potom osnovala nevladinu organizaciju „Žensko pravo“ 2003.godine, (www.youtube.com/@nvozenskopravo8321) kroz koju pružam pravnu, psihološku i životnu podršku ženama žrtvama nasilja. Otvorila sam Dnevni centar za žene, govorim na skupovima o femicidu, diskriminaciji i rodnoj neravnopravnosti, i zalažem se za stvaranje sigurne kuće za žene u severnim opštinama Kosova.
Danas, kao aktivistkinja, pravnica i majka, verujem da nijedna žena ne sme da ostane sama. Među onima koje su mi davale snagu da istrajem posebno mesto ima Sonja Drljević, beogradska aktivistkinja, čija je podrška posle rata bila ključna da se nastavim boriti – ne samo za sebe, već za sve žene koje nemaju glas.
I dalje verujem u pravdu. Ako je nema u institucijama – stvorićemo je same, zajedno.
