Prvi susret
Prvi puta sam srela Sonju na mom radnom mestu. Jednoga dana 1993.godine pojavila se u prostorijama dečijeg vrtića „Miša (žensko) Cvijović“ u Prijepolju u potrazi za psiholozima Prijepolja. Uputili su je na mene. Sitna, elokventna, samopouzdana, moglo bi se reći, lepa žena s beogradskim naglaskom, odmah me je osvojila. U stvari, nije ni trebalo da me osvaja ili na bilo koji način motiviše da krenem za njenom vizijom. Prosto, tu sam ‒ tu si, i idemo da radimo.
Tako je počelo naše dugogodišnje druženje.
Saradnja i podrška
Pošto nismo baš bili načisto šta ćemo i kako raditi Sonja nas je, kao prava liderka, uvela u celu priču.
Prvi projekat napravili smo u restoranu nekog kafića. Dejanka Nestorović, Sonja i ja napisale smo prvi projekat (uglavnom je to bilo Sonjino delo) i aplicirale tamo negde, a ona je znala gde tačno. I dok smo čekali da prvi projekat bude odobren, bile smo pozvane u Beograd na edukaciju. Tamo nas je, kako tada, tako i uvek čekala ona u AŽIN-u. Edukacije su nastavljene jedna za drugom, već smo se „uklopili“ u priču.
Formirale smo tim, Dejanka je iznajmila prostor, krenuli su projekti jedan za drugim. Kada su se pojavljivale teškoće zvali smo Sonju i ona je nekako uvek imala rešenje. Ono što je nama izgledalo bezizlazno, ona je rešavala „kao dlanom o dlan“, ili se nama bar tako činilo.
Nizali su se projekti, značajniji i manje značajni
U svakom od njih bilo je prepoznatljivo Sonjino prisustvo. Gotovo neprimetno bile smo povezane sa ženskim grupama širom Srbije.
Svaku evaluaciju projekata, pored radnog dela, koji su bili i te kako konstruktivni, motivišući i edukativni propratila su neformalna druženja i posete institucijama kulture. Svaka poseta Beogradu praćena je posetom nekom od pozorišta, muzeja, bioskopa… Na taj način smo mi iz unutrašnjosti lagano i neosetno posetili neke od najznačajnijih baletskih, pozorišnih i operskih predstava koje su bile privilegija stanovnika prestonice.
Svako druženje sa Sonjom u unutrašnjosti pored radnog dela rezultiralo je posetama znamenitostima gradova u kojima smo se sastajali sa ženskim ogranizacijama širom Srbije.
Ono što je uvek fasciniralo kod Sonje Drljević jeste odsustvo predrasuda bilo kojeg tipa, kritička sposobnost eliminacije mase informacija koje su nebitne za rad ženskog pokreta i prepoznavanje, filtriranje i podržavanje bitnoga. U njenom prisustvu sve žene su se osećale bitnima, kompetentnima i motivisanima.
Upućivala je ženske grupe na primere dobre prakse međusobno, blago insistirajući na međusobnom povezivanju i podršci, nudeći i tražeći pomoć bez bilo kakve zadrške.
Heroina ženskog pokreta
Uspešna i plodna saradnja sa Sonjom trajala je sve do njene smrti 2017. godine, kada su bivša Jugoslavija i Srbija izgubile jednu od svojih, ako ne i najveću, heroinu ženskog pokreta.
Njenom smrću, njeno delovanje nije prestalo, niti moglo da stane. Njene sledbenice nastavile su putem koji je ona trasirala, trudeći se da budu dostojne svoje učiteljice.
Hazema Kapidžić je profesorka pedagogije i psihologije. Pored radnog angažovanja u Prijepoljskoj gimnaziji, zajedno s Dejankom Nestorović, osnivačica je prve ženske organizacije u Prijepolju, Ženski centar (1999), što je bilo veoma smelo u višenacionalnoj patrijarhalnoj sredini. Radila je na projektima ekonomskog osnaživanja žena, podršci ženama obolelim od raka dojke u saradnji s „Jefimijom“ iz Užica, na održavanju raznih obuka, realizovanju tribina, uličnih akcija radio i TV emisija… Prošla je brojne edukacije iz ovih oblasti.
