Poznanstvo sa Sonjom Drljević prvi put se desilo na edukaciji u okviru NVO „Zdravo da ste”, pod vođstvom profesorke Vesne Ognjenović. Tada ju je koordinatorka predstavila kao svoju saradnicu za organizaciju prevoza po izbegličkim kampovima. To su bile devedesete, ratne godine, vreme sankcija. Nije bilo dovoljno goriva na pumpama, bili su redovi, a trebalo je otići do izbegličkih kampova. Moj komentar je tada bio: „Vidi ti ovu ženu sa crvenim šalom i kratkim crvenim čizmicama, kako je snalažljiva”.
Paralelno s našim radom, razvijao se i naš privatni odnos. Provodeći proleće i leto u svojoj vikendici na Beloj Zemlji, Sonja i njen muž Vlade su često svraćali u Užice kod mene, a ja sam tada živela u kući, odmah pored pijace. Vlade je išao u nabavku, a Sonja i ja smo za to vreme pričale o svemu. Sonjine nenametljive priče i komentari, koji su naizgled delovali obično, za mene su bili vrlo poučni i otvarali mi nova saznanja, za mene nova, o feminizmu. Do tada sam površno bila upoznata s temom samo tokom školovanja.
U jednoj takvoj situaciji, dok smo čekali Vladu da se vrati, Sonja mi je pričala o svom detinjstvu, majci i snalaženju i preživljavanju u posleratnom periodu u Beogradu, o dedi po majci, koji je usmeravao ka učenju i sticanju znanja…„sve ti se može oduzeti, sem znanja”. Pričala je o svojim studijama na građevini i kako je kasnije, dok je već radila, iz inata i revolta završila ekonomiju za tri godiine. Inat se odnosio na lobi ekonomista u građevini, koji su procenjivali gređevinske troškove i sl, a ne znajući puno o građevinskim radovima.
Sonja me je podržala u veoma teškoj odluci oko razvoda, govoreći: „Nije sramota razvesti se kada vidiš da ne funkcioniše”. Upućivala me je na pravljenje strategija, planiranje i dugoročno rešavanje problema na ličnom planu. U tom period, jedino mi je Sonja dala jasnu i otvorenu podršku i moj život je krenuo u drugom pravcu: da nikoga ne trpim, tj. da mogu da se oduprem, da izrazim svoje mišljenje bez straha od osude i odbacivanja, da sam u pravu zato što težim ekonomskoj nezavisnosti. Naučila me je šta znači ženska solidarnost, upućivala sam svoje studentkinje-stanarke na to da pohađaju Ženske studije na Učiteljskom fakultetu u Užicu i Sonja me je, takođe, u tome podržavala.
Učila me je kako da donosim odluke, ali da uvek imam i rezervno rešenje. Ali ako donesem odluku, da moram biti hrabra i istrajna u u njenom sprovođenju do kraja, i da imam jasne ciljeve pred sobom. Bila je i model za takve životne situacije. Kada sam je videla, tri godine pred njenu smrt, sa slušalicama dok uči Nemački, bila sam oduševljena. Nekad sam joj nosila slatko iz moje bašte, koje je mnogo volela, u vikendicu na Beloj Zemlji i svaki put mi je pokazala neku novu knjigu koju čita.
Zadnji put kada smo se videle na Beloj Zemlji, znala je od čega boluje, ali nije gubila nadu, interesovala se kakve aktivnosti trenutno realizujemo u našem Centru za devojke i predložila mi neke ideje za buduće projekte. Odlazeći kući, setila sam se koliko mi je pomogla nenametljivim savetima i ne očekujući ništa zauzvrat.
Sonja je bila moja drugarica, mentorka i doživljavala sam je kao člana porodice.
Radmila Mitrović, u penziji, radila kao bolnički pedagog, radila u organizaciji „Zdravo da ste” na programima psiho-socijalne podrške ljudiima u izbeglištvu od 1992. do 1995. godine, jedna od koordinatorki Centra za devojke u Užicu od 2001. godine. Pohađala različite seminare iz prevencije trgovine ljudima, prevencije rodno zasnovanog nasilja, vodila i izdavačku delatnost u Centru za devojke u Užicu.
