Prvi susret sa Sonjom Drljević odigrao se u kontekstu inicijalnog susreta psihologa, pedagoga i drugih stručnjaka za pripremu za rad za psihosocijalnu podršku ljudima po izbegličkim kampovima u okviru organizacije „Zdravo da ste“. Davna 1992. godina, Vesna Ognjenović, psihološkinja, vodila je taj susret. I s njom je bila i Sonja u organizaciji. Diskretna, nenametljiva, ukratko objasnila svoju ulogu… ali svaki put kada Vas pogleda preko naočara, nisam bila sigurna da li je to rečeno (od strane učesnika) bilo adekvatno. To je bio početak našeg odnosa i intezivnog rada, gde sam u tom procesu upoznavala Sonju. Ona i njen muž Vlade, (kasnije se ispostavilo da su moj otac i Vlade imali i kumovski odnos, i to nas je još više zbližilo) donosili su nam materijale za radionice, i sve što je bilo potrebno.
Otkrivala sam njen britki um, sažete rečenice koje reflektuju suštinu problema, sjajne metafore za različite situacije s kojima smo se susretale u radu. Jedan od velikih problema tada je bila organizacija prevoza za odlaske u izbegličke kampove …vreme nestašice goriva, kriza… ugovori s različitim prevoznicima koji nekada nisi mogli da ispoštuju rokove, ili nam jave u „pet do dvanaest“ da je obezbeđeno vozilo i sl. Učila nas je kako da postavimo granice, kako da zauzmemo stav u odnosu na pojedine neodgovorne davaoce tih usluga… pričala nam je svoje iskustvo iz rada na različitim gradilištima u zemlji i inostranstvu i pravila poređenje u odnosu na naše probleme, predlagala rešenja.
Delile smo s njom različite doživljaje iz našeg rada, prvenstveno sa ženama i decom po izbegličkim kampovima. Tada sam počela da učim od nje o značaju ženskog osnaživanja, o značaju njihove autonomije u svojim životima, koliko ih naučena bespomoćnost i ekonomska zavisnost čine ranjivim, pasivnim i svakako doprinose doživljaju bespomoćnosti… koliko je važno podstaći žene i devojke, koliko je važno prepoznati njihove kapacitete, usmeriti ih jedne na druge. U vrlo drastičnim primerima njihove ugroženosti, pokazivala je svoju plemenitost, nudila praktične usluge da sam uvek ostajala zadivljena, kako tako neko jednostavno i lako daje sebe, svoj prostor i sl, da bi se u nekom momentu nečiji život makar malo pomerio iz stanja zaglavljenosti.
U jednom momentu, negde 1995/1996, opet zahvaljući Sonji, i nama već izbrušenim u poslu s izbeglicama, dobili smo projekat koji se odnosio na otvaranje Centra za izbeglice u Užicu, koji je u jednom segmentu svog rada bio usmeren na rad s mladima. Nikada neću zaboraviti jednu situaciju. Trebalo je da se sretnem sa Sonjom, i zatičem je s mladima, a ja se samo priključujem… čas iz istorije… ona je čekajući čitala kjigu o engleskim kraljevima, mislim 16. i 17. vek; priča o razvoju kraljevstva, o Tudorovima i Stjuartima svi smo slušali širom otvorenih očiju.. jer nikada nismo imali prilike to da čujemo od nekoga na taj način. Njeno sagledavanje tadašnjeg konteksta življenja ljudi na tim teritorijama, pravljenje paralele s francuskom istorijom tog vremena, izvlačeći suštinske kauzalne veze za buduće događaje, način na koji ona misli, interpretira, filtrira i ogoljava bitnu suštinu ostavila me je zatečenu. Otišla sam posle susreta, otkrivajući da je Sonja imala i takva interesovanja i opet bila zadivljena načinom kako to predočava i deli s drugim ljudima.
Posle tih surovih ratnih godina, odnosno naših susreta sa žrtvama ratnih iskustava i njihovog života u izbeglištvu, za sebe mogu da kažem da sam sazrela, shvatila šta život znači i da je najvažnije ceniti ono što imamo. Hvala Sonji i za moje odrastanje na taj način.
Tada počinje i sledeća faza mog rasta uz Sonju i ekipu žena s kojima smo radile u organizaciji „Zdravo da ste“. Mislim da sve pamtimo momenat kada smo napisale prvi projekat za Žensku mrežu, i na taj način osnovale Ženski centar u Užicu. Restoran Palas, sto u uglu pored crvenih plišanih zavesa (to odavno više ne postoji na taj način), napisale smo, pamtim, na „karo“ papiru, prvi projekat i tako otvorile put za rad na pitanjima rodne ravnopravnosti i borbe protiv nasilja, u svakom smislu. Uz Sonju smo shvatile da je obrazovanje i osvešćivanje žena i devojaka primarno, uz istovremeno preduzimanje praktičnih inicijativa koje osvešćuju njihovu potrebu za ekonomskim osnaživanjem.
Radeći s adolescentkinjama u okviru Centra za devojke u Užicu, mi smo primarno radile na podizanju kulture svakodnevnog življenja devojaka, na zdravstvenoj kulturi, kulturi ishrane, na različitim aktuelnim problemima u okviru psiholoških radionica, uključujući ih u različite volonterske aktivnosti, slale ih na Ženske studije koje su se održavale u Ženskom centru, kasnije i na Pedagoškom fakultetu u Užicu, upućivale ih na različite seminare iz prevencije trgovine ljudima, zajedno radile na izdavačkoj delatnosti, kreativnim radionicama i sl. Sonja nam je bila povremeni gost, predlagala neke nove koncepte, upućivala nas na saradnike iz drugih gradova sa sličnim idejama, i mi smo bile ponosne što nas je opažala kao „aktivne“.
Jednog momenta bila sam pozvana da prisustvujem procesu, a kasnije i da radim evaluaciju jednog projekta Ženskog centra koji se zvao „Ženski pokret – ženska mreža“, prvo u Užicu, a kasnije u Beogradu (2007, 2008). Taj momenat je takođe vrlo značajan u mom ličnom doživljaju rada ženskih mreža. Tu količinu entuzijazma u susretu žena iz različitih sredina, ispoljenih inicijativa i već ostvarenih rezultata, koja nije vidljiva samo u praktičnim posledicama, već u u sinergijama energija tih žena, radost s kojom su pričale o preprekama, ali i kako su to prevazilazile, kako su se uz te susrete i međusobnu razmenu uključivale i u kulturne događaje, kako je to dalje dovodilo do novih susreta i razmenu ideja… tada sam shvatila koliko je bitan proces i koliko to mora da se gradi. Sonja je, naravno, bila negde u uglu, i diskretno sve posmatrala, ponekad se uključujući.
Sonja je generisala međusobno sjajne kontakte i saradanju sa različitim ženama, za koje, iako možda to nije trenutno aktuelno u mom životu, znam da mogu da im se u svakom momentu, ako bude trebalo, bez ustručavanja, obratim. Ne mogu da napravim listu svih ljudi koje sam upoznala zahvaljujući Sonji, ideja s kojima sam se preko nje susrela. Jedan značajan deo moje životne istorije bio je obojen njenim prisustvom i uticajem. Bila je velika čast i zadovoljstvo poznavati Sonju Drljević.
Lidija Zlatić, redovna profesorka na Pedagoškom fakultetu u Užicu. Od 1992. do 1996. godine radila je u organizaciji „Zdravo da ste“ na pružanju psihološke podrške ljudima u izbeglištvu; od 1996. do 1997. godine koordinatorka Centra za izbeglice u Užicu, jedna od osnivačica Ženskog centra u Užicu 1998. godine, a od 2001. godine jedna od koordinatorki Centra za devojke u Užicu. U jednom periodu, bila je članica Saveta za Rodnu ravnopravnost pri Skupštini Grada Užica.
